Ljubomir Bulajić, glumac, o svojoj vezi sa balerinom Janom Nenadović

Ljuba je dobro poznato lice, kako sa malih ekrana, tako i sa velikog platna, čovek koga osmeh dragih ljudi čini srećnim, na njima je zahvalan i smatra sebe veoma bogatim upravo zbog ljudi koji ga okružuju.

– Danas, kada se najveća bitka bije oko materijalnog, a naravno za sreću ne možemo isključiti i taj aspekt, ja ipak biram da se više koncentrišem na ono duhovno i emotivno što me okružuje. Volim da se složim i sa onim da je sreća u malim stvarima – kaže Ljuba za Žena.rs.

Hrabrost je podeliti probleme sa svetom

Prijalo mu je, kaže, da bude u društvu toliko žena na dodeli nagrade “Naj Žene” i da bi suvišno bilo da govori o značaju samog događaja i značaju svake priče ponaosob, jer zna da naše čitatateljke to vrlo dobro znaju.

– Ono što je meni pre svega bilo jako važno, to je da kao moderator i domaćin tog događaja na adekvatan način ispoštujem svaku laureatkinju kako bi se svaka od njih ponaosob osetila posebno u tom trenutku posebnom za njih i njihove bližnje. Bilo mi je drago kada, kao povratnu informaciju, ulovim po neki osmeh. Takvi događaji po pravilu sa sobom nose određenu dozu treme, ali su se sve dame iz “Blic žene” zadužene za organizaciju iza kulisa pobrinule da sve teče po planu i ja sam imao tu komociju da na sceni budem isti onaj ja koga možete videti i upoznati i privatno.

Ističe da današnje vreme dostupnosti svima i svemu nosi i jeste teško breme.

– U vremenu kada smo zbog brzine života uglavnom koncentrisani na sebe i na svoje probleme, jako je važno zastati i oslušnuti druge priče. Smatram da je potrebna velika hrabrost da bi se neka lična priča podelila sa svetom, a kamoli problem. Za ovih bezmalo godinu dana, od kada vodim “Jutro na Blic”, kroz jutarnji program su prošli razni ljudi za različitim pričama i različitim problemima. Ponekad sam se pitao gde ljudi nalaze snagu da neke lične momente podele sa svetom, pogotovo kada su ti momenti krajnje intimni. Najemotivniji sam bio kada bi nam dolazili ljudi i otvoreno pričali o stvarima koje su u životu prošli, recimo sa decom, ne zato da bi se njihova priča negde, eto tako čula, već da bi poslali poruku drugim roditeljima, da sutra dan ne bi morali da prolaze kroz to isto, ili pak ne na toliko težak način – kaže.

– Negde pri kraju akademije sam rešio da neću mnogo mariti za tuđa mišljenja i pomirio se sa tim da čovek ne može svima da se svidi i da bude voljen od strane svih. Komunikaciju i poznanstva uglavnom započinjem osmehom i lepom rečju, a dalje po zaslugama. Biti javna ličnost nosi određenu dozu odgovornosti, pogotovo kada se iznosi mišljenje oko društveno-angažovanih tema.

Kaže da su glumci, pogotovo kao mlađi, željni da što pre kažu nešto pametno, poučeni iskustvom nekih starijih kolega i njihovih citata, pa se dešava da u toj brzopletosti “lupe nešto” zbog čega se možda kroz koju godinu i kaju.

Otac kao životni model

Potiče iz umetničke porodice, njegov otac je Jovan Bulajić, čuveni reditelj i pisac, koji je krajem prošle godine preminuo.. Ljuba je u više navrata govorio o svom ocu, kao i o njihovom odnosu, koji je ga je oblikovao u čoveka koji je danas.

– Za mene je moj Jovan bio posebna figura u životu i danas je, biće i dok sam živ. On me je definisao kao ličnost, usmerio me na pravi put i profesionalno i privatno, beskrajno sam mu zahvalan na tome. I ako nisam za života uspeo da mu se odužim, sutra kada, ako Bog da, budem imao svoju decu, mogu da prepišem njegov model vaspitanja i pružene ljubavi. Verujem da ćemo onda biti egal.

“Ne biram uloge, one biraju mene”

Kada govori o glumi, tvrdi da ne bira uloge, već da one uglavnom pronalaze njega.

– One uloge koje sam priželjkivao, nisam dobio, a našle su me one koje je trebalo da me nađu. Kao mlađi, željan sam bio uloga opasnih momaka, a danas kada sam se toga naigrao, zanimljive su mi dramske uloge sa težinom.

Svakako nešto najkompleksnije do sada je uloga Kralja Aleksandra. Ne mogu je nazvati baš najdražom, jer ima tu još par u kojima sam podjednako uživao gradeći ih, a potom i igrajući, ali svakako da je priprema za Aleksandra bila najtemeljnija. Uz nemoguće uslove pod kojima smo snimali tada početkom 2020. godine, smatram tu ulogu i taj projekat velikim podvigom.

Kaže da nije razmišljao gde bi ga put odveo da nije glumac, ali u duhu “Najdomaćina” koga najavljujemo često u okviru kampanje “Blica”, misli da bi verovatno bio poljoprivrednik.

– Verovatno bih bio poljoprivrednik. Što i dalje nije isključeno kao mogućnost, da se jednog dana oprobam i u tim vodama, tačnije njivama.

Poverenje je ogledalo ljubavi

Godinama je u vezi sa balerinom Janom Nenadović, inače ćerkom pokojnog glumca Nenada Nenadovića. Zbog prirode posla dele ih kilometri, koji, po svemu sudeći, ne predstavljaju nikakvu prepreku.

– Ako govorimo o zdravom i čvrstom odnosu između ljudi, mislim da je prvenstveno ključ poverenje. Jana i ja smo izabrali da to poverenje od početka gradimo na možda jedan radikalniji način, udaljeni jedno od drugog prvo dve hiljade kilometara, pa kada smo videli da stvari idu u pravom smeru, smanjili smo prvo na hiljadu, a potom i na osamdeset kilometara, što za sada mislim da je sigurna razdaljina – smeje se, i dodaje da bez poverenja ne postoji zdrav kamen-temeljac bilo kakvog odnosa i da mu je drago da je pronašao partnerku koja na isti način rezonuje.